Stop bilo kakvim novim rudnicima u Srbiji!
Da li je rudarstvo budućnost Srbije uzimajući u obzir da iskustvo pokazuje da ne postoji takva stvar kao trajno zatvoren rudnik bez ikakvog uticaja na životnu sredinu, odnosno da je većina trenutnih i predloženih rudnika zapravo predvidjena da zauvek uništi ogromna područja Srbije i time praktično zauvek opustoši i onemogući za poljoprivredu, turizam, stanovanje, vodosnabdevanje na tim područjima? Sve što se nudi kao dobrobit od predložene dramatične ekspanzije pokazuje upravo suprotno da dobrobiti nema i da od rudarstva ostraju samo rajne strahovite ekološke i zdravstvene posledice.
Republika Srbija živi u ilegalnom stanju BEZ PROSTORNOG PLANA koji je istekao 2020te godine, odnosno sa očiglednim planom da se stari plan ilegalnim pojedinačnim promenama, tzv PROSTORNIM PLANOVIMA POSEBNE NAMENE za desetine predloženih rudnika bez široke demokratske diskusije o budućim pravcima razvoja i bez temeljne strateške procene uticaja na životnu sredinu, zdravlje, društvo i ekonomiju prostorni plan praktično OKTROIŠE i da ga privatizuju korporacije rudarske, energetske i druge koje krroz ovakvo ilegalno prostorno planiranje zapravo uništavaju demokratske institucije, isključuju javnost iz donošenja suštinskih odluka o razvoju i time uništavaju pravni sistem Republike Srbije, ukida se vladavina prava, mogućnost stvarno napretka i civilizacijskog razvoja Srbije.
Povodom informacija o pronalasku zlatne rude na Homolju i pretećih informacija da se planira trajno uništenje dragocenih područja u okolini Žagubice postavljamo jednostavno pitanje: “Da li je rudnik u Žagubici šteta ili korist!?”
Ovim pitanjem svesno osporavamo celu delatnost rudarstva kao perspektivu razvoja Srbije, a ne samo ovu ili onu vrstu rudarstva, jer jednostavnim razmatranjem postavlja se pitanje koliko je susedni Majdanpek ili Bor procvetao od rudarstva i da li je potreban još jedan “pustinjac” (kako se zove jalovište na Debelom Lugu kod Majdanpeka!)!? I naravno šta će biti sa Borom i Majdanpekom i čitavim njihovim okruženjem kada se rudarenje završi?
Odgovor je jednostavan, to će postati Černobili Srbije, ekskluzivna zona u kojoj će život biti nemoguć i u kojima će u vekovima koji dolaze Borska reka, Kriveljska reka, Timok u koji se one ulivaju biti zanaveke opasne za ljude, gde neće biti moguća poljoprivreda niti ikoja druga ljudska delatnost. Zar je plan razvoja hiljada kvadratnih kilometara Srbije da postanu hemijskim otrovima uništene zone smrti!?
Svako ko nipodaštava vrednost poljoprivrede, ekoturizma, neka se zapita zašto najbogatiji gradjani Srbije na zimovanja i sve više letovanja ne idu u Bor, Majdanpek nego idu u Švajcarsku, Austriju, Nemačku? Odgovor je jednostavan: zato jer te zemlje štite ogromna područja i ne dozvoljavaju da im se unište rudarenjem i otrovnim obradama ruda.
Kao što smo u kampanji protiv litijuma govorili: Prava energetika, i smemo reći, pravo rudarenje je proizvodnja malina, borovnica, meda, sira, čuvenog homoljskog sira i ovčetine. Srbija mora zaustaviti ludilo rasprodaje resursa i okrenuti se poljoprivredi kao osnovu razvoja, zdravlja , budućnosti, zaštiti svojih voda koje postaju stvarni resusr budućnosti!
Smatramo da ne postoji tehnologija koja može da izbegne nastanak ovakvog smrtonosnog objekta sa svim njegovim smrtonosnim posledicama, i smatramo da je to surova realnost da rudarska tehnologija poslednjih 50 do 100 godina nije uznapredovala da bi mogla da nas ubedi da je moguće izbeći stvaranje ovakve otrovne zauvek uništene površine kakve vidimo u Boru, Majdanpeku, Stolicama, Zajači, Lipe kod Žagubice koji i dalje truje!
Ovim pitanjemo potrebnostri rudarenja takodje osporavamo nekontrolisano širenje rudarstva po celoj Srbiji i ovim putem upozoravamo javnost i pre svega donosioce odluka da smatramo da je neophodno da se sprovede široka nacionalna diskusija o Rudarskoj politici kao delu ukupne nacionalne politike razvoja koja ne sme da bude u konfliktu sa interesima budućih generacija!
Interes Srbije je zdrava hrana, voda, zemljište, čista energetika a ne ovakav trovački poduhvat u interesu uskog sloja domaćih i stranih korporacija!
Kratkoročni ekonomski interes, rudna renta (koja je u Srbiji jedna od najmanjih u svetu), neka fiktivna radna mesta, privlačenje tzv stranih investitora ne smeju biti izgovor za trajno uništenje mogućnosti da se na hiljadama kvadratnih kilometara Srbije više ikada živi!
Posebno je zabrinjavajuća tendencija da se rudnici i njihovi uticaji razmatraju samo u lokalnom kontekstu dok npr potpuno jasno svako zagadjenje reka od rudarstva jeste ne samo problem same lokalne sredine gde se nalazi rudnik nego i Svih lokalnih zajednica nizvodno i ova činjenica je dovoljan razlog da se zabrani!
Promovisati ovakve trajno destruktivne projekte rudnom rentom i radnim mestima je duboko pogrešno jer apsolutno nedostaju bilo kakve analize prihvatljivosti , dugoročnih posledica, analize trajnog onemogućavanja svih drugih ekonomskih aktivnosti na celoj teritoriji Srbije a posebno na lokalnom nivou.
Potpuno je jasna činjenica da rudarstvo u Srbiji nema ko da kontroliše, Srbija je potpuno oslabila svoje kapacitete nadzora rudarstva , ali isto tako čak i da postoje jasno je da mi nemamo pravo da donosimo odluke koje će suštinski da ugroze naše buduće generacije i da ih onemoguše da žive na ovoj zemlji. Nama su naši preci ostavili čistu i plodnu zemlju i vreme je da I mi počnemo da posmatramo svoju zemlju ne kao svoju nekgo kao POZAJMLHJENU OD SVOJIH POTOMAKA!
Promoteri homoljskih rudnika zlata oslanjaju se na argument o visokoj čistoći pronađene zlatne žile tražimo da se preko medija javno i transparentno iznesu podaci o tome kako naša država i ministarstvo gazduju rudnicima, odnosno da vidimo koliko se već zlata i drugih retkih minerala uz bakar kopa u Boru, ko je taj ko stvarno nadgleda koliko se rude kopa i da se prestane sa pritiskom na narod da se otvaraju novi rudnici dok nas bez nadzora i kontrole kineski Zi Jin pljačka i iznosi nepoznate količine bakra, Zlata i drugih retkih minerala a da Srbija potpuno bez nadzora to dozvoljava.
Praktično Zi Jin nam plaća rente koliko hoće jer izvesno lažno ili netačno izveštava o količinama rude koje iznosi iz Srbije. Zamislite šta bi se tek desilo ako bi se ludilo otvaranja novih rudnika nastavilo. Kolika bi to tek pljačka bila!.
Iskopane količine i kvalitet rude ne kontroliše naša inspekcije već rudarske firme slobodno prijavljuju koliko su čega iskopale. Zatim se naplaćuje rudarska renta na osnovu njihove prijave. Uzmimo na primer rudnike bakra i zlata kojima upravlja firma Zi Jin. Pre oko godinu dana smo dobili podatke za prijašnju godinu, i ispada da je za sve silne rudnike od Majdanpeka do Bora, za svakodnevne višestruke kompozicije teretnih vozova odnešenog blaga, ukupno za celu godinu naplaćen iznos u visini oko 44 miliona evra. To je na primer iznos koliko plaćamo pola godina gledanja Premijer lige. U tom smislu, rudarstvo u Srbiji je zaista Eldorado sa ovim smešno niskim rudnim rentama.
Osim rudnih renti sporno je i što država umesto agresivne kontrole zagađenja investitorima toleriše mnoga kršenja normi. Uzmimo na primer svojevoljne promene rečnih tokova kriveljske reke, ali i izgradnje kriveljske flotacije bez projekta, prostornog plana, procene uticaja, to je kriminal koji se sprovodi bez javnih konsultacija u okolini Bora I na nivou Srbije. Inspekcije ne sankcionišu realno ni rudarenje eksplozivom u blizini naselj krivelja, a o zagađenju voda i vazduha da ne govorimo.
Dolazeći do ekologije moramo da se upitamo da li je realno da se radi par desetina miliona Evra potencijalno naplaćene rudne rente vredi uništiti Homolj za vjeke vjekova? Da li će se obeštetiti uništenje poljoprivrede, pčelarstva, stočarstva, turizma, reka i rečnog sveta, pitke vode? Kao što je pre više godina Švajcarcima bilo jasno da je dara veća od mere, tako i Srbija treba da shvati da iskopavanje ruda donosi veliku dobit jako malom krugu ljudi, a jako velikom broju meštana donosi ogromne štete po njihovo zdravlje, imetak, zavičaj.
Podsetimo se slučaja Jadar gde je utvrdjeno da bi ukupne godišnje rente od Ro Tinta bile nekoliko desetina miliona Evra,te rente bi trajale nekoliko desetina godina, dok je trenutna poljoprivredna proizvodnja uz izuzetno male poljoprivredne subvencije prihodovala na istom podrućju minimum 80miliona Evra godišnje I te rente će trajati dok biude ljudi I dok bude poljoprivrede, dakle dok Bog ne završi ovo stvorenje. E sad računica je jasna koliko stotina miliona evra godišnje mogu da proizvode u hrani, lekovitom bilju, mesu, mleku itd homoljske planine a to bi neko da žrtvuje za divljačko iništavanmje od par godina ili decenija.
Vlad Republike Srbije treba da se pozabavi drastičnim povećanjem podrške poljoprivredi, a ne da razbacuje NAŠ NOVAC NA TZV STRANE INVESTITORE!
Javnost treba da shvati da prihodi od poljoprivrede ostaju zauvek i stalno će ponovo i ponovo da nastaju, a prihodi od rudarenja su jednom, par godina a štete zauvek. Srbija je upoznala šta znači većito trovanje: Stolice, Zajača, Bor, Majdanpek,Kolubara, Kostolac su samo neki od slučajevi trajnog trovanja i uništenja životne sredine! Sa tim se mora prestati!
Po pitanju proglašenja svakog rudarstva praktično javnim interesom, tražimo da se takvi institute izbace iz zakona o rudarstvu I da se promeni zakon o eksproprijaciji i da se onemogući dalje pljačkanje naroda eksproprisanjem imovine za ineteres rudarstva bilo državnog ili privatnog. Najminimalnije što država može da uradi je da prekine nasilnu otimačinu privatne zemlje zarad stranih investitora. Ako neko već toliko hoće da se bavi rudarstvom, neka pregovara o ceni placeva sa ljudima koji žive generacijama iznad te zemlje, a ne da se otima od njih zlato ispod njihovih nogu i povoljno prepušta rudarskim kompanijama. U vezi ovog pitanja, na koje se Ustavni sud oglušuje već skoro dve godine, obratili smo se Sudu u Strazburu.
Koalicija za održivo rudarstvo se protivi davanju dozvola za rudarenje ikome, prvo mora da se sprovede velika široka javna rasprava o tome da li ovaj narod vidi sebe kao robove u rudnicima koji se najavljuju širom Srbije ili mi želimo da sačuvamo vode i prirodu, koja će uskoro biti vrednija od zlata. Zlato se može prodati samo jednom, a priroda rađa svake godine.
I kao crni šlag na crnu tortu, posle svih tih povlastica koje naša vlast daje rudarskim kompanijama, mi od njih kupujemo svoje zlato po svetskoj tržišnoj ceni. Ovakvom raspikućanstvu se mora stati na kraj odmah.
Zvezdan Kalmar
predsednik Koalicije za održivo rudarstvo u Srbiji (KORS)
065/5523191
Preuzmite PDF dokument: